Kada i kako mi je zakržljao mozak i kako sam ga vratila u funkciju?

Ovde neće biti nikakvog linka ni videa za gledanje ne sekirajte se.
Imam nalet svašta nešto da pišem ali mislim da je ovo jako bitna stvar.
Imam tu sreću da me je nešto vodilo da pišem dnevnik počevši od 01.03.1992. godine i prestala sam 2000.
 Ko je mogao da predpostavi da će se tu naći zapisan svaki ubogi dan svih mogućih gluposti koje su se dešavale u našoj zemlji. I nisam se loše osećala. Jbg dešava se. A znate zašto? Prenosila sam ta dešavanja na papir, razmišljala o njima, nalazila rešenja itd. Nekada ako ikada bude bilo potrebe mogu izvući bitne stvari odatle. Ima preko hiljadu strana glupo bi bilo da davim toliko.
Međutim 2000. godine sam PRESTALA to da radim.
PRESTALA sam da razmišljam, da kombinujem, da pravim planove, da zapišem nešto - ušla sam u kolotečinu današnjice. Jurcanje za parama, gledanje gluposti na tv-u, ispiranje mozga, ne pitajte me gde me je to odvelo do danas u zdravstvenom pogledu.
Međutim, isto tako, setila sam se jedne knjige koja mi je davno bila pomogla ( kupovala sam je stalno i davala drugima da je pročitaju kladim se da je niko nikad pročitao nije ali bar da mi je vratio ), a to je Dejl Karnegi - Kako zaboraviti brige i naći zadovoljstvo u životu.
Setila sam se da ima još brdo takvih kvalitetnih knjiga i seminara, podsetila se na njih i evo - ponovo je mozak u funkciji. Nisam više robot, prvo razmislim šta NE želim, a onda kako da to promenim i zapišem. Nemam vremena za pisanje dnevnika ali ustanem pre svih, sednem, pijem kafu i RAZMIŠLJAM.
Kladim se da je masa to prestala da radi. Divim se onima koji skoče iz kreveta i odjure gde već trebaju da idu.
Pa ću ponovo citirati Pantića: "Pa nije ni čudo što sam ovakav"
A i u pravu je Rahela Ferari iz Tesne Kože kada kaže "Kafu da popiješ na tenane kao čovek"; "Ne treba da furnjaš toliko"
Moj savet je - ustani malo ranije, popij kafu sam i zadubi se u svoje misli. Ima tu mnogo pametnih stvari koje će izaći ali uglavnom se nema vremena jel da?

Kako sačuvati živce u čekanju po državnim službama

Jučerašnji dan je krenuo ovako:
1. stavka na listi - lekar 7:40
2. stavka na listi - biro
3. stavka na listi - socijalno produžetak potvrde zdravstvene knjžice

Divno.
Otpiši ceo dan. I nije prvi put. Hiljadu dana mi je prošlo do sada tako. I naravno da poludiš. Ovde čekaš pola sata, ovde čekaš sat,  ovde pet, ovde si i zaboravio posle čekanja što si uopšte došao.

Gledajući ovaj video
Da li imas minut? ( video traje 5 minuta ne sekirajte se - žali bože što ima samo 1300 pregleda jer nisu prikazane sise, dupeta, gluposti, napumpana usta i ostali silikoni )

rešila sam da svo okapavanje ovog sveta po državnim ustanovama pretvorim u praktično vreme. Kako?
Prebacila sam u telefon ne muziku nego određene motivacione seminare koje ću pomenuti možda nekada ako ikog bude zanimalo i išla sam pešaka. Nisam želela da bacam novac na gradski prevoz koji mi čak nije omogućio ni da sednem za 60 din za dve stanice, već sam pešaćući slušala seminar.
Imala sam sreće kod lekara nisam čekala, na birou nisam čekala ali socijalnoooooooooooo.....
Mislim da je 70% ljudi koje je tamo zaglavilo opasno povećalo svoj krvni pritisak.
Međutim,
ja sam sebi našla praktičnu zabavu. Ponela sam knjigu koja me trenutno zanima Brajan Trejsi - Veština prodaje i nisam ni primetila kada je od broja 54 koji je bio na redu kada sam stigla došao na red moj broj 124.
Jedina stvar koja mi je skrenula pažnju jeste kukanja ostalih ljudi koje da se razumemo u potpunosti razumem.
To me je i navelo da počnem da pišem praktičan blog iz ličnog iskustva samo što neću imati vremena da opširno pišem.
Želim da ovaj blog bude praktičan i od koristi svakome ko ga čita, blog je dobronameran, vaša iskustva takođe dobro će doći tako da hajde da pričamo o nečem praktičnom i da uključimo malo i naše mozgove a ne da nam drugi nameću kako ćemo da funkcionišemo.

Zašto sam odlučila da pišem ovaj blog?

Kao što sam naslov kaže, svrha počinjanja ovog bloga nije nikakvo reklamiranje, zarada na netu i ostale stvari kojima se drugi bave. Ja za to zaista trenutno nemam vremena.
Kao što kaže Pantić u "Tesnoj koži" citiram "Puklo mi je pred očima" reših da krenem da pišem sva moja negativna iskustva pa kome se sviđa neka čita kome se ne sviđa ne mora i kako se izboriti sa njima a da ne otkačiš. Da bi iole imali predstavu oni koje interesuje čime ću se baviti ovde, neka odvoje svojih dva sata i 15 minuta vremena dokolice i gledanja u mozgoispirajući program na svim našim televizijama i neka pogledaju naredni video:
Video koji mi je ponovo otvorio oči koje su bile zatvorene 20 godina

Dozvoljeno je komentarisanje, nije dozvoljeno vređanje bilo koga niti je dozvoljen razgovor o politici.

A ja nastavljam u narednom postu kako sam provela jučerašnji dan.